nedelja , januar 21 2018

Vožd Karađorđe i njegovi ustanici na platnu prve srpske slikarke

Katarina Ivanović smatra se našom prvom slikarkom, iako je rođena na tlu Austrijskog carstva, u Ugarskoj, iako je u Srbiji tek malo boravila, i iako je srpskim jezikom slabo vladala. Svejedno, bila je rodoljub inspirisan nacionalnom istorijom, a kao takav stvorila je i ovo delo pred vama

Izbijanje Prvog srpskog ustanka na Zboru u Orašcu, na Sretenje 1804. godine, bio je prelomni događaj u modernoj istoriji Srba. Premda nije doneo konačno oslobođenje od Turaka, premda je propao posle devet godina, da nije njega bilo ne bi svakako bilo ni takovske bune pod Milošem koja je postepeno stvorila savremenu srpsku državu.

Malo je poznato u našem narodu, da Karađorđe nije bio prvi izbor za vožda te bune protiv dahija, koja se spontano izrodila u pobunu protiv samoga sultana u Stambolu i postala izraz težnje za nezavisnošću. Ne, okupljeni narodni prvaci prvo su za vožda izabrali Stanoja Glavaša. No, kako je ovaj odbio ponudu, predložen je potom knez Teodosije Marićević iz Orašja. Ponudu je odbio i on. Tek je u trećem krugu izbor pao na Đorđa Petrovića. Ovaj se pak nije dvoumio, i prihvatio je. Kao da je proviđenje tada delovalo, jer se pokazalo da je on pravi čovek za povereni mu zadatak.

Uglavnom, budući preloman, Prvi srpski ustanak bio je, i jeste, inspiracija brojnih naših umetnika svih branši. Unutar njega postoji mnoštvo važnih događaja, od pobede na Mišaru do poraza na Čegru, ali jedan se možda izdvaja od ostalih. Simboličan je to bio čin ove nacionalne drame, ne samo zbog današnje važnosti mesta kojeg se tiče, već i zbog ondašnje strateške važnosti njegove, i zbog činjenice da je vrhovništvo Smederevskog sandžaka (Beogradski pašaluk je bio kolokvijalni termin za ondašnju Moravsku Srbiju, nikada zvaničan) upravo u njemu stolovalo.

Govorimo o činu opsade i osvajanja Beograda 30. novembra 1806. godine, kada je praktično poslednja stopa Moravske Srbije oslobođena od viševekovnog osmanlijskog okupatora. Upravo je taj događaj prikazala Katarina Ivanović — žena koja se drži za našu prvu slikarku — na ovoj svojoj slici iz 1844-1845.

Katarina Ivanović je rođena Vespremu 1811. godine, ali je odrasla u Sekešfehervaru, odnosno Stolnom Beogradu, drevnoj prestonici ugarskih kraljeva. Dakle, bila je podanica Austrijskog carstva i tokom celog svog života slabo je vladala srpskim jezikom. Studirala u Budimpešti, a nakon što je u vidu baronice Čaki pronašla patrona, otišla je u Beč pa u Minhen.

Upravo je tamo počela da čita “Istoriju srpskog naroda” i odlučila da prikaže čin oslobađanja Beograda, posebno inspirisana hrabrim Mirkom koji je sa sedam svojih drugova noću ušao, dok su muslimani slavili Ramazanski bajram, pobio čuvare i otvorio kapije. Posetila je Beograd, razgovarala sa ljudima, istražila ondašnju nošnju i oružje, i izradila ovu sliku — baš u Beogradu.

Slika nije uspela kod ondašnje “beogradske kritike”, a to se danas objašnjava time, što “Oslobođenje Beograda 1806.” nije delo dobre kompozicije i prostorno je loše zamišljeno. Ipak, značajno je za našu istoriju umetnosti zbog svoje “teatralnosti, emotivnosti i strogog romanticizma”.

— Zbog svoje složenosti, namerne konfuzije, smanjenja dijagonala, tenebrizma i intenzivne boje, ona najviše podseća na slike svojih francuskih romantičnih prethodnika Žerikoa i Antoana-Žana Groa kao i savremenije Ežena Delakroe — kaže Lilijen Filipovič-Robinson, profesorka istorije umetnosti na Džordž-Vašingtonovom univerzitetu u glavnom gradu SAD-a.

Ova slika, kao i sama Katarina Ivanović, bilo je zaboravljeno u Srbiji u decenijama koje su usledile.Ona sama se nakon tog kratkog boravka u Beogradu vratila u Austriju gde su uslovi za život umetnika bili kudikamo povoljniji (pošteno bi bilo reći da su u Srbiji bili ekstremno nepovoljni i nemogući), putovala je po Holandiji i Italiji, jedno vreme živela u Parizu i Zagrebu, da bi se na kraju vratila u Stolni Beograd u kojem je i preminula 1882. godine.

Ipak, već 1874. ponudila je našem Narodnom muzeju nekoliko svojih slika, između ostalog i ovu o kojoj je danas bila reč (Narodni muzej i dalje je u njenom vlasništvu). Dve godine docnije postala ječlan Srpskog učenog društva, a 1967. njeni su ostaci preneti u Jugoslaviju i sahranjeni u Aleji narodnih heroja na beogradskom Novom groblju, gde i danas počivaju.

Izvor: Telegraf.rs;   Foto: Wikimedia Commons/Shonagon/narodnimuzej.rs/Facebook/fragmentiproslosti

Takođe pogledajte

Izložba slika i crteža Mirka Stokića i Braniše Đorđevića

Uoči Novogodišnjih i Božićnih praznika u Radul begovom konaku u Zaječaru u utorak, 26. decembra …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *